Ми-4
Искуства са почетка Корејског рата, када су први пут масовно коришћени хеликоптери, а поготово амерички хеликоптер С-55, скренула су пажњу војних стручњака на борбене потенцијале хеликоптера. Септембра 1951. године, по наређењу совјетског лидера Јосифа Стаљина, почео је развој и припрема за серијску производњу совјетских хеликоптера, као директан одговор америчком хеликоптеру С-55. Конструктор Михаил Миљ је са својим бироом за само седам месеци почео испитивање прототипа, а до краја 1952. године покренута је и серијска производња.
Ми-4 је средњи транспортни хеликоптер много већих димезија и носивости у односу на С-55. Пространи товарни простор је смештао 1600 kg терета, 12 потпуно опремљених војника, 8 рањеника на носилима или у цивилним верзијама 16 путника. Постао је први војно-транспортни хеликоптер уведен у совјетску армију 1953. године и био је то и први наоружани хеликоптер земаља Варшавског уговора. Укупно је произведено преко 4.000 примерака у скоро 40 различитих варијанти. Осим у војне сврхе, коришћен је и као путнички, транспортни, санитарни, за гашење пожара, претрагу и спашавање, поларне експедиције, као теретни хеликоптер за градилишта и у многе друге сврхе. Производња је престала у СССР 1969. године, а по лиценци рађен је све до 1979. у Кини.
Користио се у 30 земаља света, међу којима је и Југославија. Прва два примерка Ми-4 за југословенско РВ набављени су децембра 1960. године, а до половине следеће године пристигло их је још 22. У домаћем наоружању Ми-4 се користио до 1976. године. Двоструко већа носивост и нижа набавна цена совјетског хеликоптера убрзала је напуштање линценциране производње С-55 у Југославији.
Након повлачења из наоружања један Ми-4 (ев.бр. 12013, ф.бр. 06103) из састава 107. хеликоптерског пука у Нишу пребачен је 1977. године у Музеј ваздухопловства, где је данас изложен у оквиру спољне поставке.
